-Ži­vot­ni pro­jekt po­je­din­ca, kao i za­jed­ni­ce, ko­ji u se­bi no­si ide­ju vla­sti­te pro­mje­ne, tre­ba shva­ti­ti kao ve­ziv­ni član iz­me­đu ono­ga što se već je­ste i ono­ga što se že­li po­sta­ti. Ako ta­kve ve­ze, tj. do­dir­nih ta­ča­ka, ne­ma ta­da po­je­di­nac, a slič­no je i sa za­jed­ni­com, pra­vi ras­kid sa so­bom, sa svo­jim do­ta­da­šnjim ži­vo­tom, od­no­sno sa do­ta­da­šnjom po­vi­je­šću. To ima za po­slje­di­cu kon­ver­zi­ju, a ne re­a­li­za­ci­ja vla­sti­tog iden­ti­te­ta ob­ja­snio je prof. dr Ča­slav Ko­pri­vi­ca na pre­da­va­nju u Pa­ro­hij­skom do­mu u Nik­ši­ću ko­je je or­ga­ni­zo­va­la Epar­hi­ja bu­di­mljan­sko–nik­šić­ka.
On je upo­zo­rio i da po­je­din­ci i za­jed­ni­ce ko­ji „ras­kr­ste” sa svo­jim pro­šlim iden­ti­te­tom ne sa­mo što ne­ma­ju pod­lo­gu na osno­vu ko­je mo­gu da se mi­je­nja­ju već sa­mim ti­me za­pa­da­ju u naj­ob­zilj­ni­ju iden­ti­tet­sku kri­zu, bu­du­ći da ih to do­vo­di u pot­pu­nu dez­o­ri­jen­ti­sa­nost u po­gle­du to­ga ko su oni.
Za­to je iden­ti­tet­ska kon­ver­zi­ja, kao ra­di­kal­ni ras­kid s vla­sti­tom pro­šlo­šću, ne­što što do­vo­di u pi­ta­nje op­sta­nak ono­ga i onih ko­ji ta­kvom iden­ti­tet­skom sal­to mor­ta­le pri­bjeg­nu, ne­ma ni­ka­kve sum­nje, na­vo­di prof. dr Ko­pri­vi­ca, da je u po­sljed­njih dva­de­set go­di­na Cr­na Go­ra na sva­ki na­čin is­ku­si­la, od­no­sno, u li­ku dr­žav­ne vla­sti, spro­ve­la ta­kvu kon­ver­zi­ju, bu­du­ći da ono što su da­nas ori­jen­ti­ri, pri­o­ri­te­ti i vo­di­lje Cr­ne Go­re – upr­kos pri­vid­nom po­kri­va­nju sim­bo­li­kom – ne­ma ni­ka­kvih do­dir­nih ta­ča­ka sa Cr­nom Go­rom do 1918. go­di­ne.
– Ni­je to­li­ki pro­blem što Cr­na Go­ra ni­je sa Sr­bi­jom, već to što je, po­stav­ši an­ti­srp­ska, pre­sta­la da bu­de sa sa­mom so­bom. U ta­kvoj si­tu­a­ci­ji mo­gla je na­sta­ti „iden­ti­tet­ska pi­ja­ca” u ko­joj auto­ri­tar­ne vla­sti svo­je gra­đa­ne pri­ti­ska­ju na kon­ver­zi­ju vla­sti­ti­tog na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, kao što su one pro­mi­je­ni­le i dr­žav­no-isto­rij­ski iden­ti­tet Cr­ne Go­re. Ta­ko je mo­gu­će da gra­đa­ni Cr­ne Go­re, a pri­je sve­ga po­tom­ci onih ko­ji su je kao dr­ža­vu stva­ra­li, bu­du pri­nu­đa­va­ni na sva­ko­dnev­nu tr­go­vi­nu svo­jim na­ci­o­nal­nim iden­ti­te­tom, na nje­go­vo kon­ver­to­va­nje u no­vac, be­ne­fi­ci­je i si­ne­ku­re, ne bi li se pre­ži­vje­lo ili ne­ka­ko oko­ri­sti­lo u uslo­vi­ma po­li­cij­sko-auto­ri­tar­ne du­kljo­cen­trič­ne vla­da­vi­ne, ka­že Ko­pri­vi­ca.
Me­đu­tim, ka­ko on is­ti­če, „na­ro­du, kao ni po­je­din­cu, ni­je do­pu­šte­no da sva­šta ra­di od se­be da bi pre­ži­vio, a pre­ži­vje­ti zna­či pre­ži­vje­ti sku­pa sa svo­jim iden­ti­te­tom, a ne ta­ko što ćeš ga se ota­ra­si­ti i po­sta­ti ne­ko sa­svim dru­gi”.
– Za­to, ako ne­ka za­jed­ni­ca, u „žon­gli­ra­nju” svo­jim iden­ti­te­tom pre­ko­ra­či sve gra­ni­ce do­pu­sti­vo­sti, ona na­pro­sto mo­že da ne­sta­ne – ne sa­mo u svom iz­vor­nom isto­rij­skom ob­li­ku ne­go i uop­šte. Za­to bi oni ko­ji ra­sr­blju­ju, a ti­me ujed­no i „ras­cr­no­gor­ču­ju” Cr­nu Go­ru mo­ra­li ima­ti na umu da je iden­ti­tet lak­še uni­šti­ti ne­go za­mi­je­ni­ti ne­kim no­vim, ko­ji da­na­šnja, ka­ko oni ka­žu „vječ­na Cr­na Go­ra” oči­gled­no ne­ma, i zbog če­ga je njen bez­i­den­ti­tet­ski op­sta­nak pod ve­li­kim zna­kom pi­ta­nja. A da ga da­na­šnja Cr­na Go­ra, za­i­sta ne­ma vi­di se ne sa­mo po to­me što je u njoj – kao ni­gdje u Evro­pi – sva­ko­dnev­no na dje­lu po­me­nu­ta tr­go­vi­na iden­ti­te­tom, ne­go i za­to što ona na svo­je tra­di­ci­o­nal­ne i je­di­ne pri­ja­te­lje, na Sr­bi­ju i Ru­si­ju, gle­da s ne­po­vje­re­njem, go­to­vo ne­pri­ja­telj­stvom...– ka­zao je, iz­me­đu osta­log, Ko­pri­vi­ca.
L.N.